Prijava Registracija

Pristupite svom nalogu

Pseudonim *
Lozinka *
Zapamti me

Napravite nalog

Da bi ste napravili vaš nalog polja označena sa zvezdicom (*) se moraju popuniti.
Ime *
Pseudonim *
Lozinka *
Potvrdite lozinku *
E-mail *
Potvrdite e-mail *

 silueta  O nama

 

Uspavana podrška

0

Veličina teksta:

Posvećeno navijačima širom zemlje

Danima se trudim, strvarno ne znam kako da počnem. Lakše bi mi bilo da izvedem Bernulijevu jednačinu onako sadržajnu, goropadnu, obimnu, manje bih se mučio da napišem formulu pretvaranja anhidrita u gips ili dokažem latinsko jednačenje po zvučnosti u drugoj deklinaciji. Lakše bih  se snašao u Krimskom ratu, pre bih pomirio konstelaciju zvezda u sazveždju Kasiopeje, nego da vam prenesem šta želim da vam kažem. Nikada nisam imao problem sa rečima, samo ih prospem, malo posložim, lepo upakujem i budem zadovoljan iskazanim. Stanje duha, inspiracije, vizije, nedohvata – svega ima, ali se uvek na kraju sve složi. Neretko pomogne mašta, saveznik u savladavanju nepregledne beline čistog papira. A papir ko papir, trpi sve. Ne želim da pokušavam iz više navrata, ako ne ubodem iz prve neću više ni pokušavati. Ma nisam vam ja mama ili tata da vam pričam priče pred spavanje, a niste ni vi više deca. Zato slušajte, ovo ću vam ispričati samo jednom – moji ste, a i ja sam vaš. Dakle, medju nama – naši smo.

Pre neki dan sam se zatekao u jednom od novosadskih specijalizovanih hipermarketa, ono mesto gde se kupuju igračke za velike, tj. alat. Svega je bilo na rafovima, bogata ponuda je ubila draž. Nisam imao šta da poželim, sve što mi je palo na pamet sve je bilo na dohvat ruke. Kao bombona, lepo upakovana u šareni celofan, osrednjeg ukusa. Prethodno marketinški bombardovana vaša psiha očekuje nešto novo, neku drugu nedodirnutu dimenziju, neku nedostajuću boju u duginom spektru nevino traži bar doživljeno. Moju pažnju je privukla polica sa točkićima za nameštaj. Na desetine vrsta, boja oblika, dezena, materijala, dimenzija... Silikonski, gumeni, metalni, sa reduktorom ili bez, duplo pozicionirani, zamenjivi ili fiksni...

Svega je bilo samo ne onih naših kuglagera što je nama deci sa Podbare donosio majstor Pišta iz Jugoalata i kao da nam je tim činom skidao zvezde sa neba. Mi bi se tada okupljali u neki dečji konzilijum i neveštim rukama od par sklepanih dasaka pravili trocu. Troca je bila statusni simbol lumpenproleterijata medju dečijom populacijom. Trotinete, tricikle i biciklove su imala ona deca koja su leti nosila mornarska odela a zimi štofanne kapute. Mame su im kosu zalizivale mirišljavim uljem i češljale na razdeljak. Mi garavi i musavi dečaci, oderanih kolena, smo pravili naše troce. Nekoliko dasaka smo ređali uzduž kako bi činile omanju platformu, sa donje strane smo sa dve poprečne letve učvršćivali dobijenu formu. Na letvu dužine metra smo stavljali kuglagere, na oba kraja po jedan. Bio je to najkomlikovaniji deo našeg konstrukcijskog zahvata. Deo letve koji je ulazio u kružni otvor na kuglageru predviđen za osovinu je morao za nepun milimetar biti veći kako bi otporom davao stabilnost našem vozilu. Tako na oba kraja letve nakačena dva kuglagera su činila prednje točkove jer se letva klinom u sredini povezivala sa onom daščanom platformom gabarita za par detinjih nogu sklupčanih u turski sed. To je ujedno bio i korman. Pozadi je bio samo jedan kuglager pozicioniran po sredini platforme. Savršeno brzo i savršeno nestabilno prevozno sredstvo. Redovno smo se trkali na našim trocama. Onaj ko je imao bolji zalet i ko je prkosio vetru saginjući se kako bi imao što manji otpor vazduha je i pobeđivao. Neretko smo u tom zanosu ispadali  sa tih sprava samo koji santimetar od asfalta, kolena su nam bila izranjavana i u krastama. Sve smo imali u ovom našem gradu, samo nismo imali padinu na kojoj bi se spuštali slobodnim padom. Novi Sad je po tom pitanju bio nemilosrdan.        

Stara trešnja u dvorištu čika Steve, Lakarinog ćaleta, je uvek prva sazrevala u komšiluku prkoseći brižljivo kalemljenim voćkama onog penzionisanog zastavnika što je po ceo dan provodio u donjem delu pidžame i u atletskoj beloj majici. Uredno potkresanih brkova i sa nekom mrežom na glavi, taj čovek je kod dečurlije sa Podbare izazivao podsmeh. Bio je krut i grub, Ozren je bio kordunaš punih džepova apostrofa. Imao je tetovažu na unutrašnjosti leve podlaktice, uspomenu iz JNA, smešni top kao kreaciju nekog polupijanog vojnika. Artiljerac je gajio voćke medju betonskim carstvom. Nije znao da je čika Stevinu trešnju zapatio još njegov otac Lazar, po kome je i naš Lakara dobio ime,  pljucnuvši nehajno košticu na sred  prolaza do letnje kujnice. Bilo je to pred neke vihorne godine koje su nadirale. Mlada biljka se prkosno izdigla već  sledećeg proleća. Onako  slabašnu čuvala je cela  familija dok nije ojačala. Trešnja je više baruta mirisala od nadobudnog penzionisanog zastavnika. A onda je počela da radja, obilato. Svake godine sve više. Bila je omiljena u kraju. Jednostavno smo je zvali ’’ čikastevinatrešnja’’ kao i mnoge generacije naših prethodnika u kratkim pantalonama. Širila je svoju krošnju za svu decu iz kraja,obilato ih nagradjivala prvim plodovima. Kao da je imala dušu, široku kao čika Stevino srce, primaša iz vojvodjanske ravnice.  One Ozrenove, kalemljene, ni pošten ’lad nisu pravile. 

Vesna je kosu češljala u konjski rep kako su to tada zvali. Zlatasti pramenovi su neretko tobož bežali iz uredno napravljene pomenute forme i  kao slučajno padali preko prelepih kestenjastih joj očiju. Prosto su slikali njen neuhvatljiv duh praveći paspartu njene gracioznosti. Bila je zanosna, suptilna, sigurnim korakom je kročila kroz našu pubertetsku zbunjenost. Fotografisali smo je krišom pogledima, pa taj film nebrojeno puta u glavi razvijali u fiksiru mašte uglavnom pred spavanje  potajno se nadajući da će se i u snu javiti u svoj njenoj lepoti. Sterijinom ulicom je ostavljala trag sladunjavog parfema u izmaglici naših čežnjivih pogleda prolazeći kraj nas koji smo držali sličice fudbalera minhenskog svetskog prvenstva u rukama, sedamdeset i četvrte. S večeri smo znali da se prikrademo pod njen prozor i iz mraka posmatramo kako se pevušeći češlja. Raspuštala bi u tim trenucima tu prelepu grivu jednog mustanga u polutami studentske sobe. Bio je to vrhunac našeg erotskog očekivanja. Bili smo deca, još zbunjeni onim sokovima što je ona probudila u nama, najlepša žena iz kraja. Ona je vladala situacijom, vladala je našom požudom i u tim trenucima bi gasila svetlo pred napuklim ogledalom u molovanoj sobi. Ostajali bismo u tami ćutke. Strahopoštovanje? Požuda? Želja? Nisam tada znao šta osećam prema prelepoj ženi, bio sam još dečak. Ali sam verovao da odrastam pod tim prozorom brzinom treptaja oka.   

Odrastao sam uz veliku reku. Vraćao sam joj se kao da nikada nisam ni odlazio. Bila je to privilegija svih nas koji smo Dunav smatrali svojim.  Prolazile su ladje sa svakojakim zastavama na krmama koje su nosile umorne mornare, snene putnike i večite avanturiste.  Mi smo im svima mahali i detinjim osmehom ispraćali stojeći u plićaku Šodroša, Bećarca, Štranda ili Oficirca strpljivo čekajući da ploveća grdosija odjezdi talasima kako bi nastavili beskonačni Picigen u vrelini letnjih dana. Picigen, tako svojstven, tako novosadski. U talasima te moćne reke sam naučio da plivam duboko ubedjen da sam baš tog trena postao čovek. A nisam baš tada, tačnije nisam samo tada. Jednom za opkladu sam ga i preplivao. Još uvek nisam siguran da li je tada bila veća moja glupost ili jačina njegovih talasa, veća moja adolescentna drčnost ili udaljenost njegovih obala. Dvojicu dobrih drugara sam izgubio u njegovim talasima. Đango nije stigao čestito ni da nacrta brkove, Zeka je dugo čuvao uspomenu na najboljeg drugara. Poklonio se istim talasima, verovatno i odneo priču sa sobom kako smo svi prelazili preko lukova Žeželjevog mosta mnogo kasnije nego što se na to Đango prvi usudio. Skakali smo tada u mutnu vodu, odvažni, i ludi svojih šesnaest godina. Čuruška lasta je čist lokalizam, odomaćen u ovim krajevima, prenošen šapatom generacijama. Vrsta skoka kojoj bi pozavidela i ona odvažna grupica sa mostarskog starog mosta.

Deca vole pobednike, a ja sam voleo moje pobednike i kada su gubili. Možda sam ih tada voleo još više, bili su karika mog detinjstva zajedno sa Flaš Gordonom na primer. Mislim da sam se tada definitivno svrstao, shvatio sam neku dimenziju koju sada pokušavam da vam prizovem. Na prvim poljima suncokreta novosadskog atara sam sa Vojvodinom tih bosonogih godina sklopio savez. Ja njoj srce i odanost do groba, ona meni koliko može i kada može. Priznajem, nije baš često mogla ali to nije umanjivalo moju ljubav. Ta nesimetrija mi nije smetala, mazohistički sam čekao da  kažem vama koji ste se svrstali pod neke druge zastave, tuđe transparente, tuđ jug i sever, pod drugim bakljama cepate grla duboko verujući da ste prigrljeni i prihvaćeni od onih koji nisu imali trešnju u komšiluku i neku Vesnu u vašem gradu, od onih koji nisu skakali sa vašeg mosta čuruškom lastom, koji ne znaju šta je to picigen. Zar očekujete da se trocama spuštate niz dorćolsku padinu, da se kupate na Adi, da vam Karaburmom šetaju prve ljubavi? Ova zemlja je prepuna ovakvih neispričanih priča, pojednostavljenih i kalupiranih strasti prema fudbalu. Osvrnite se oko sebe, pogledajte svoju okolinu, ona je celog života oko vas. Ona vas pravi ljudima, ponosnim, uzvišenim. Oko vas su ljudi koji čine vaš grad, mašite vašim zastavama, palite vaše baklje. Neka huk sa Begluka, sa Bagdale, sa Karaburme, sa Čaira, Lagatora, sa Čika Dače, sa Detelinare, bude svojstven i strastven, obojen vašim bojama. Zapitajte se šta je to tradicija, kada su vam klubovi osnovani, koji predak vam je ostavljao to u amanet. Zapitajte se ko vam je menjao imena klubovima dajući crvene, pregalačke, udarničke nazive menjajući istoriju. Ko danas igra fudbal u Karadjordjevom parku u Bečkereku? ’’Proleter’’ sigurno ne, on više i ne postoji. Ko je to slao igrače u Montevideo, da li je slučajnost očigledna ili je stvarnost drugačija? Napunite tribine u Užicu, Subotici, Kragujevcu, Pirotu, vratite Sombor na fudbalsku mapu Srbije vašom podrškom, vratite Nišu Radnički da se Radnički vrati svima nama, onakav  kada je harao Evropom, podignite Proleter iz pepela, vratite se na tribine od nule ako treba. Srbija nije spala na dva kluba, koja su crtom iz ’45 podvukla sportsku istoriju na ovim prostorima. Svi vi koji se zadovoljavate devedesetominutnom strašću sa crvenog severa i crnog juga a dolazite iz drugih sredina zapitajte se šta ste preskočili, možda još nije kasno da se osvrnete za nekom prelepom devojkom iz kraja ili da se najedete trešanja i ringlova sa krošnji komšijskih voćki. Uzmite tu prašinu sa vaših ulica u šake i zapitajte se ko je voli više od vas samih, da li tamo neko u velikom gradu misli na vas posle poslednjeg sudijinog zvižduka kada spakujete transparente i krenete put svojih gradova.

Navijačka Srbijo, zaviri malo dublje u svoja srca. Pronaći ćeš tamo mesto za jednu Slobodu, jednu Inđiju, Borac, Javor, Zemun, Ofk Beograd...Pusti glas, u nama ćeš imati časnog rivala na terenu i tribinama. U nama koji smo dosegli duboko u korene, sve do 1914-te!!! 

Do nove aritmije – do nove pobede!

 

Autor teksta: Gardista
Kolumnista.

Srodni Članci
Gardista
  • 31 decembar 2012
  • Pisao: Gardista
A cappella

Svima onima koji nisu u prilici da zbog daljine osete i petu dimenziju sa našeg Karađorđa, a zdušno su sa nama. A cappella Klodin je bila pirgava oko...

Gardista
  • 19 septembar 2011
  • Pisao: Gardista
Žare

Leta '77, onog leta kada smo uzeli Srednjeevropski kup, našem gradu se opet dogodio fudbal. Kao da je samo to trebalo nama novosadskim klincima da...

Arhiva tekstova

August 2017
Mo Tu We Th Fr Sa Su
31 1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31 1 2 3
white_user.png

Aktivnost na forumu

Razni novinski tekstovi, intervjui, televizija... (4005)
Neznam što ti je smešan onaj citat. Evo čovek sam potvrđuje ako...
soderstorm > 23.08.2017 9:45:23

Potrebna pomoc forumasa (4)
Razume li se neko u tehnike stampe brojeva na dresove,ali one rupicaste...
voja > 20.08.2017 15:47:20

Kroz hodnike vremena (615)
Obaveštavam vas sve da će do kraja godine trenutni izgled sajta ostati...
nomad > 16.08.2017 18:16:16

РАСПАД - Куд плови овај брод ? (218)
15.12.2014. http://www.novosti.rs/vesti/sport.294.html:524510-Bivsa-uprava-Vojvodine-Cela-fudbalska-Srbija-prica-da-je-klub-postao-Zvezdina-filijala-sledece-sezone-sigurno-nema-Evrope - Cela fudbalska Srbija priča da je Vojvodina postala filijala...
Stoik > 15.08.2017 6:23:15

Utakmice FK Vojvodina u Superligi (7)
Kul... Pritisak je izvršen i ajd sad da vidimo da li Mažić...
Stoik > 14.08.2017 5:06:14

white_user.png

Trenutna poseta



Trenutno je prisutno gostiju: 32 , registrovanih članova: 0

 

CIRKUS LIGA
Tema zabavnog karaktera
 

  Cirkus Superliga
 1.  Stoik
36
 2.  Soderstorm
33
 3.  Maticmatic
33
 4.  GUNNERS
32
 5.  Copke
29
  Prva Cirkus liga
 1.  Ober 34
 2.  Ans_filijala
32
 3.  Cirkusligas
23
 4.  Kladioničar
21
 5.  Maxa
15

 

Cirkus liga je takmičenje zabavnog karaktera u kome se pogađaju rezultati Jelen Superlige. U igri učestvuje maksimum tridesetdva igrača podeljenih u dve lige. Prvi i jedini uslov učestvovanja u takmičenju je otvaranje naloga na forumu, što se može učiniti u par jednostavnih koraka preko sledećeg linka - Registracija. Poslednji korak je prijava, što se može učiniti preko sledećeg linka - Prijava. O pravilima igre svi zainteresovani se mogu informisati u sledećem topiku na forumu - Pravila takmičenja Cirkus lige.

 

VESTI  |  TABELA CIRKUS SUPERLIGE  |  TABELA PRVE CIRKUS LIGE  |  REZULTATI CIRKUS KUPA 

PRIJAVA NOVIH TAKMIČARA  |  CIRKUS SUPERLIGA  |  PRVA CIRKUS LIGA CIRKUS KUP

 

Poslednje vesti:

 

FK Vojvodina će ove godine odbraniti osvojeni kup?

Da, ova generacija to može! - 22.2%
Nema šanse. - 77.8%
Ne znam - 0%

Ugkupno glasalo: 27
Glasanje u ovoj anketi je završeno aktivan: maj 11, 2015

01