Prijava Registracija

Pristupite svom nalogu

Pseudonim *
Lozinka *
Zapamti me

Napravite nalog

Da bi ste napravili vaš nalog polja označena sa zvezdicom (*) se moraju popuniti.
Ime *
Pseudonim *
Lozinka *
Potvrdite lozinku *
E-mail *
Potvrdite e-mail *

 silueta  O nama

 

A cappella

0

Veličina teksta:

Svima onima koji nisu u prilici da zbog daljine osete i petu dimenziju sa našeg Karađorđa, a zdušno su sa nama.

A cappella

Klodin je bila pirgava oko malenog joj nosa, taman toliko da je poželim iznova ljubiti u prevarantskom pokušaju. Bila je nasmejana, i kao da je ceo njen životni libreto mazala bojama sa te razdragane palete. Pevušila je sve pesme Brajana Adamsa naizust. Mene je čekala, tako je posle često govorila. Govorila je da je znala da ću joj jednoga dana doći. Ma znao sam da laže, onako ženski. Zašto to meni nije javila na vreme, da se ne zlopatim ceo život po novosadskom betonu i vojvođanskoj prašini ? Da ne učim kako se prave topovi od blata, kada se seku palacke, kako se puca karbitom i peca na varalicu. Odmah sam mogao da joj zakucam na vrata sa Preverovom Barbarom na usnama i to u originalu. Odmah sam mogao da joj prospem po pragu malo moje slovenske duše i zakunem se da nikada neću čeznuti za ukusom makovnjače ili bundevare. Bilo bi mi lakše. Davno je raspakovala moje kofere koje sam poneo sa sobom jednog jesenjeg jutra izbrisanog sa zidnog kalendara u sobi mojih roditelja. Otišao sam ostavljajući miris pečenog kestena sa sklepanih tezgi u Zmaj-Jovinoj, posle položenog kolokvijuma iz nacrtne geometrije i posle jednog latentnog ikarovskog pada. Leta gospodnjeg devetstoosamdeset devetog. Crveno- belog leta, crveno-belog života. To je bilo onih vremenskih titraja kada je jedan Miloš Šestić prošetao odbranu tuzlanske Slobode krećući se tangentom njihovog peterca jednom za sva vremena. Pre pobedonosnog gola Mustafi Peštaliću je na brzaka prizvao konsenzus svih nebeskih sila. I sve je stalo u tri treptaja oka, četvrti treptaj je bio u suzama radosnicama, peti je već slavio titulu! Eto, i sa tim teretom sam izašao pred neke drugačije snegove i voljenija leta. Kanada mi je oprostila što ne sečem vene za hokejom i bejzbolom. Ostavila me je da patim za nekim nepostojećim ofsajdom ili opsajdom, henacom ili enacom, driblingom ili triblingom sa trave u Dimitrija Tucovića.

Prošlog leta sam smislio strašan plan. Saopštio sam najdražoj ženi i voljenoj kćeri da je konačno red da se ja pitam kuda ćemo putovati na odmor. I pitali su me. I rekao sam im. U Mošorin! Nikada nisam bio u Mošorinu. Pristali su. Možda i zato što nikada nije bilo po mom, počev od imena prvorođenog mi deteta. Dičila se imenom neke poluboginje iz persijske mitologije ili imenom eritrejske princeze. Dunia. Ja sam ćutao, na krajičku usana sam čuvao osmeh sećajući se mirisa sa kredenca moje baba Milke. Mirisa dunje. Miomirisa dgunje! Zove se Dunja, a ne Dunia. Mošorin a ne Moshorin. Nemam tamo nekog, a kao da su mi svi mošorinci. Prvih frtalj veka mi se Mošorin nudio, udaljen samo trideset šest kilometara, baškario se a ja ga nisam primećivao. Sada, kada Mošorin spava na drugoj strani zemljine kugle, ja mu hrlim. Prepustio sam najdražoj organizaciju puta. Na njeno pitanje, gde se Mošorin tačno nalazi, prstom sam na karti Sveta prekrio bar pola Balkana. Poželeh tada deblje prste koji su milovali izohipse 45. paralele prostranstva Gaus-Krigerove projekcije. Naravno, namera je bila i da posetimo sve one koje sam ostavio krajem osamdesetih da mi pišu pisma i ista šalju put Kanade. Kao dete sam se radovao ponovnom dolasku u moj Novi Sad. Danima pred put nisam spavao vrpoljeći se u krevetu. Najdraža je sve isplanirala do tančina, ipak, malo nas je omeo neki oblak vulkanske prašine porinut sa Islandskih brda. Ali, to su nam saopštili tek na Malpensi,milanskom aerodromu. Evropa je mirisala strasnim dahom leta, Novi Sad se koketno nudio blizinom. I Mošorin se nudio, goropadno.

Zbrku oko otkazanih letova smo iskoristili da prošetamo ulicama Milana. Bože, kao da sam očekivao štrapac po čuruškim sokacima, tako sam to zamišljao. Naravno da nas je taksista ostavio na trgu Duomo, i naravno da je bezobrazno bio loš iz matematike kada je trebao da vrati kusur. Onako latino preplanuo, briljantinom zalizane kose, izmamio je osmeh moje “eritrejske princeze ili bar konkubine boginje Ištar“. Impozantna građevina je ta Katedrala na Plazza de Duomo, zaista je mamila uzdahe. Prepustio sam ženi i ćerki turističko razgledanje sinonima prelepog grada, obzirom da sam u vreme onih Inter rail trip godina ovaj trg smatrao svojim. Nekoliko puta već doživljenim. Moju pažnju su zaokupili golubovi, slikari portretisti, žongleri, pantomimičari i muzičari. Šetao sam se od grupe do grupe ljudi koji su na ogromnom trgu poklanjali pažnju belosvetskim artistima. Jedan je u devet poteza ugljenom na belini papira oslikavao portrete naručioca, drugi bi namolovan srebrnom bojom bio opasna konkurencija Danteovom spomeniku, treći bi pevao, pevao, pevao... E, tu sam i zastao. Turista je bilo iz celog sveta, dugokosi pedesetogošnjak sa bradom i gitarom u rukama i usnom harmonikom na usnama ispunjavao je muzičke želje. Bio je preplanuo u licu, umoran ali ipak koketno nasmejan. U krajičku usana je nonšalantno držao cigaretu ne paleći je. Uopšte mu nije smetala da savršeno „skine“ pesme jednog Marlija, Dilana, Koena, majstora balada,kancona i šansona. Imao je odličan šmek za engleski, francuski, italijanski... Ispred sredovečnog šarmera sa gitarom španskog štima, na mermernom pločniku je stajao šešir. Pored šešira u polusnu je sklupčan dremao Irski seter sa crvenom maramom oko vrata. Šešir, kojeg je pas čuvao, je bio prepun novčanica sa svih strana sveta - odraz zadovoljstva onih koji su ga oduševljeno netremice slušali. Na gitari je Vivaldijevim fontom pisalo GINA, i u trenu pomislih da je to nevažan podatak. Onda taj isti sklop od četiri slova ugledah i na medaljonu sa gitaristinog lančića. Pomislio sam da je neka crnokosa i dugonoga crnka, neka Đina koja gleda u dlan i čita iz suza sa dlana, pokorila srce tog modernog trubadura koji je nudio i dušu na prodaju pred svima nama koji smo ga slušali. Sa svih strana su stizale sugestije za novu pesmu,prosute po završnim akordima svirane. Oni malo učtiviji bi prilazili za korak, dva i pružali mu ceduljicu sa ispisanom muzičkom željom. I sve te pesme je znao artista sa zlatnom zubom donjom četvorkom, naručioce je oduševljavao perfektnim naglaskom, prošaranim slengom i lepršavim lokalizmom. Na mestima gde bi zaškripalo sa tekstom, prislanjao bi usnu harmoniku usnama i setno, filigranskim serifima ukrašeno muziciranje dovodio bi do savršenstva. Nisam imao dilemu, čovek sa gitarom koji je stajao ispred mene je mirio svetske meridijane. Bio sam uveren da je znao sve budžake od života i patrljke od sreće. Nisam znao samo jedno, da li je bio poslat od Boga nama čulno usnulim životnim putnicima ili je bio prevarant, upakovan u celofan i šarenom mašnom ukrašen.

Jutro se već odavno bilo poklonilo na bis, suncem obasjani trg je postajao sve vreliji. Bogom poslati je počeo da skida deo po deo odeće. Prvo gornjak, original Levis kako zapazih, a nedugo potom i duks sa kapuljačom. Ostao je u jarko crvenoj majici sa nekim prišivenim platnom i štampanom reklamom na grudima. Bila je isprana i nije se jasno razaznavao logo. A onda odjednom, kao da me je pogodio grom, kao da su se resetovali svi seizmološki uređaji, kao da je cunami zapljusnuo trg Duomo, ostah zaprepašten. Grozničavo sam počeo da preturam po džepovima tražeći komad hartije. Nađoh slot od bankomata i na poleđini napisah muzičku želju. Pružih mu ne čekajući da završi započetu pesmu. Na papiriću sam napisao NO,NO ONE LIKES YOU… !!! Zagledao se u pruženi mu izazov, zapalio onu cigaretu što je držao u krajičku usana, povukao dim, podigao glavu i pogledao me duboko u oči. Imao sam utisak da je prolazio kroz njih, da se zaustavio tek na kosti lobanje mog potiljka i da se potom polako vraćao istim putem. Bio je tajac, trajalo je kao večnost, okupljenim turistima oko nas je to odisalo misterioznošću. Povukao bi opet dim, možda i dva i konačno upitao:

- A cappella? - upitao je.

- Akapela! – odgovorih mu.

Ostavivši gitaru prišao mi je ta tri koraka koja su nas delila, tri koraka nabijena napetošću. Oni preplanuli, usnuli, kosooki, grešni, ješni, pirgavi, visoki, sumnjičavi, odani, prodani, tamnoputi, beloputi...što su samo koji tren pre sa njim pevušili Koenovu Aleluju, Dilanova Nebeska vrata, Kleptonove rajske suze...ostadoše zatečeni. Zagrlio me je i počeo da peva iz sveg glasa, da puca iz grla. Pucali smo zagrljeni zajedno NEMA, NEMA, KO TE NE VOLI – VOJVODINO NAJDRAŽA, VOLIMO TE SVI...!!! Golubovi su se razleteli.Duomom se prolamao duh „malog istoka“, nevino i čisto, strasno i odlučno. Ljudi su nas gledali a nas dvojica zagrljeni smo klicali nekim tamo vremenima na koja je počela da se hvata paučina. Posle je zamolio prisutne za malo odmora dobivši aplauz. Odveo me je nekoliko koraka na stranu i pitao:

- Je li, koji si ti? Šta mi uradi to čoveče? – zasipao me je pitanjima izgovrenim u dahu. Videh da mu je drago, zato nisam ni žurio sa odgovorom.

- Ja sam Mali, kako ste me vi matori Podbarci zvali. Pod tvojim prozorom smo igrali poklape i kvrce sličicama minhenskog svetskog prvenstava `74-te.

I jeste, to je bio Đina, mandov sa Podbare, šarmer sa gitarom i lakim prstima. Došao je jednog jutra u naš kraj peške iz Gospođinaca, odmah posle seoske slave o Preobraženju. Pričali su da je izbo trojicu Čuružana u porti crkve posle nekoliko popijenih piva kod legendarnog Žarice. Živeo je u prozoru jedne prizemljuše u komšiluku, bar se meni to tako činilo jer je po ceo dan znao da sedeći u prozoru svira gitaru. Imao je dugu kosu, uvek uredno izbrijan nosio je utegnutu belu atletsku majicu koja mu je isticala torzo. Devojke i žene su šapatom pričale o njegovim uvojcima i bicepsima. Đina je išao na sve utakmice Vojvodine, i bio je gospodin kako je govorio, jer se baškario na zapadu našeg stadiona. Još tada sam znao da nikada nije plaćao karte, uvek je ulazio mufte. Obožavao je Đoku Vujkova jer je bio iz Loka, kao i njegova mati od plemenitog roda čergarskog. Nestao je iz naših života davno, još dok smo nosili kratke čakšire a ne bermude kako su to kasnije zvali. Verujem da je to bilo jednog kasnog proleća jer su po Podbari džandari ulazili po nekim kućama tražeći ukradeni dres Slavka Ličinara pred utakmicu sa sarajevskim Željezničarem. Ličke je tada na teren istrčao u dresu sa uspravno zalepljenim flasterima u vidu broja 11, a malo je falilo da ga sudija ne pusti u igru. Tada smo se borili za titulu. I svi smo znali, da je samo jedan čovek bio kadar da ukrade nekradivo. Đinu, tu lucprdu sa naših ulica posle toga više niko nije video.

Pitao me je Gina kako sam ga prepoznao, da li po glasu možda, jer je u međuvremenu prošao život ili dva. Bio sam kratak, pokazao sam mu na majicu i onu izbledelu reklamu na grudima. Slabo je bila vidljiva, ali za onog ko zna, lako se uočavao logo novosadske industrije mesa Venac koja nam je tada bila sponzor. Rekao sam, da mu je na leđima broj 11 i da čak ne mora da mi pokazuje koliko sam u to siguran. I nije pokazao, samo je pevušio neke sadašnje pesme sa severa Karađorđa pokazujući koliko je ostao uz crveno-beli damar.

Do nove aritmije – do nove pobede!

 

Autor teksta: Gardista
Kolumnista.

Srodni Članci
Gardista
  • 19 septembar 2011
  • Pisao: Gardista
Žare

Leta '77, onog leta kada smo uzeli Srednjeevropski kup, našem gradu se opet dogodio fudbal. Kao da je samo to trebalo nama novosadskim klincima da...

Gardista
  • 20 maj 2011
  • Pisao: Gardista
Kastrat

Eh, kada bi znali šta su mene prvo učili, i to još dok nogom nisam iš'o, ne bi mi verovali. U detinje dlanove bi mi stavljali zemlju ove ravnice, da je...

Arhiva tekstova

August 2017
Mo Tu We Th Fr Sa Su
31 1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31 1 2 3
white_user.png

Aktivnost na forumu

Razni novinski tekstovi, intervjui, televizija... (4005)
Neznam što ti je smešan onaj citat. Evo čovek sam potvrđuje ako...
soderstorm > 23.08.2017 9:45:23

Potrebna pomoc forumasa (4)
Razume li se neko u tehnike stampe brojeva na dresove,ali one rupicaste...
voja > 20.08.2017 15:47:20

Kroz hodnike vremena (615)
Obaveštavam vas sve da će do kraja godine trenutni izgled sajta ostati...
nomad > 16.08.2017 18:16:16

РАСПАД - Куд плови овај брод ? (218)
15.12.2014. http://www.novosti.rs/vesti/sport.294.html:524510-Bivsa-uprava-Vojvodine-Cela-fudbalska-Srbija-prica-da-je-klub-postao-Zvezdina-filijala-sledece-sezone-sigurno-nema-Evrope - Cela fudbalska Srbija priča da je Vojvodina postala filijala...
Stoik > 15.08.2017 6:23:15

Utakmice FK Vojvodina u Superligi (7)
Kul... Pritisak je izvršen i ajd sad da vidimo da li Mažić...
Stoik > 14.08.2017 5:06:14

white_user.png

Trenutna poseta



Trenutno je prisutno gostiju: 20 , registrovanih članova: 0

 

CIRKUS LIGA
Tema zabavnog karaktera
 

  Cirkus Superliga
 1.  Stoik
36
 2.  Soderstorm
33
 3.  Maticmatic
33
 4.  GUNNERS
32
 5.  Copke
29
  Prva Cirkus liga
 1.  Ober 34
 2.  Ans_filijala
32
 3.  Cirkusligas
23
 4.  Kladioničar
21
 5.  Maxa
15

 

Cirkus liga je takmičenje zabavnog karaktera u kome se pogađaju rezultati Jelen Superlige. U igri učestvuje maksimum tridesetdva igrača podeljenih u dve lige. Prvi i jedini uslov učestvovanja u takmičenju je otvaranje naloga na forumu, što se može učiniti u par jednostavnih koraka preko sledećeg linka - Registracija. Poslednji korak je prijava, što se može učiniti preko sledećeg linka - Prijava. O pravilima igre svi zainteresovani se mogu informisati u sledećem topiku na forumu - Pravila takmičenja Cirkus lige.

 

VESTI  |  TABELA CIRKUS SUPERLIGE  |  TABELA PRVE CIRKUS LIGE  |  REZULTATI CIRKUS KUPA 

PRIJAVA NOVIH TAKMIČARA  |  CIRKUS SUPERLIGA  |  PRVA CIRKUS LIGA CIRKUS KUP

 

Poslednje vesti:

 

FK Vojvodina će ove godine odbraniti osvojeni kup?

Da, ova generacija to može! - 22.2%
Nema šanse. - 77.8%
Ne znam - 0%

Ugkupno glasalo: 27
Glasanje u ovoj anketi je završeno aktivan: maj 11, 2015

01