Dimitrije

Share 16.08.2010. | AUTOR TEKSTA:

U redu, ako baš moram vremenski da se odredim, sećam se da je to bilo u smiraj leta. Onog dela leta koji mi deca nismo voleli,onaj septembarski patrljak od kalendarskog leta koji je mirisao na turšiju, kuvani patradajz, netaknutu belinu tek kupljenih svezaka i miris olova na još neotvorenim udžbenicima. Mirisao je na kalcijum-karbonat, na budilnik, mirisao je na školu. Taj deo leta je bio kusur koji smo ostavljali za sobom kao bakšiš. Nekako, kao da nas je tih dana sve izdavalo, da nas je napuštalo neuhvatljivom brzinom, postajali smo deo mašinerije svakodnevice, još jedne školske godine. Nisam preko leta imao potrebu da obuvam cipele, čarape, oblačim pantalone sa nogavicama i džempere. I svaki put kada bih to prvi put uradio nakon bosonogog leta redovno je izazivalo zaprepašćenje mojih roditelja tipa..“ijuuu, koliko je porastao...“

To leto sam proveo u kopačkama. I da ne bude zabune, moj dragi otac je tada sinu jedincu zbog odličnog uspeha kupio krajem juna te dobre devetsto sedamdeset i pete, prave kopačke sa šest plastičnih krampona na odvijanje. Crne, kožne, sa tri kose trake žute boje – marke Adidas, model Beckenbauer - broj 44 za mene nogatog. To leto kao da su mi samo noge rasle, doduše pojavile su se i prve dlake ispod nozdrva koje sam ja zvao brkovima. Uncuti su me terali da se umijem ili bar obrišem gumicom, onom marke Pelikan koja je mirisala na školu i preko leta. Tačno, samo je ona mirisala na školu tokom celog leta, kao izdajnik. I sada, sve bi bilo u redu da sam ja u tim već pomenutim kopačkama provodio dane na zelenom tepihu između stativa lokalnog seoskog tima, gde sam dozirano, u gostima kod babe i dede trošio raspust. Ali nisam, ja sam kao potkovani žirafon na betonu „malog stadiona“ kako su ga meštani zvali, pokušavao bar da hodam. Naravno da nisam uspevao. Ako bih se kojim slučajem i zaleteo, nikako nisam mogao da se zaustavim. Svi su se smejali, a ja sam se pitao kako se to moj ljubimac ( po kome je i model poneo ime ) tako maestralno kretao po terenu. Tog leta od fudbala nije bilo ništa, onih pratećih pojava - tipa izderanih kolena - jeste, ali iz nekih drugih meni tada neshvatljivih razloga.

Saga oko mog klizanja po betonu rukometnog terena je brzo zaboravljena. Mada, ponekad mi se čini da jasno mogu da je oslušnem u tiho ispevanom bećarcu ispod vašarske šatre posle svih ovih proživljenih patrljaka od leta smeštenih u septembarski štim vojvođanske ravnice. Vratio sam se kući u Novi Sad da izučim škole kako je govorio moj pokojni deda, Bog da mu dušu prosti. Tih dana je počelo i fudbalsko prvenstvo, nešto smo šantavo počeli – što nam je godinama kasnije bila prepoznatljiva „taktika“. Minulo prvenstvo smo završili na drugom mestu, igrali smo najlepši fudbal i voleli smo Bobeta Pavkovića. I Peru Nikezića. I Bobana Vučekovića, i Zvonceta, Laciku, Đoku Vujkova, Slavka, Ratka Svilara i Martina, Vasu i Trifketa... Ih, kako bih se radovao da smo to prvenstvo priveli, a nismo. Nisu nam dozvolili. Kao vicešampioni smo išli u tadašnji Kup Uefa, direktno, a ne kao danas preko 79 krugova predkvalifikacija u južnoj Balkanskoj zoni. Naš protivnik je bio iz tada prilično malo poznate fudbalske sredine. Danas sam ubeđen da smo za to što oni igraju fudbal, a naročito basket na velikoj svetskoj sceni, zaslužni mi. Naši igrači, naši treneri, naši navijači. Dakle AEK! Častan rival iz Atine. Celo leto sam se spremao za tu utakmicu. S obzirom na to da sam odavno bio prevazišao ono ćaletovo „...mali je samnom!“, imao sam male šanse da se nađem na tribinama. Ali, imao sam ja mog aduta!

Moj brat od strica, Ljuba je već uveliko imao keca iz vladanja, pušio iza sale na velikom odmoru, bežao sa matematike i kupao se na Oficircu među prvima za prvi maj. Jednom rečju delikvent. Ja sam ga prosto obožavao. Ljuba je, iako tek stasali srednjoškolac, bio Podbarac sa pedigreom. Sve sam od njega naučio, i kako se tapka, pravilno udara Kokavac, kada se mresti štuka, kada i kome se uzima gradski porez pri klikeranju, kako se puca penal u visini kolena tik uz stativu, čije trešnje prve na Podbari zriju, znao je bar trista metara katakombi u dubini petrovaradinske tvrđave i nije se bojao nemani, znao je gde rastu palacke. Pričao mi je kako se „ljubi filmski“, SA JEZIKOM!!! Sve je znao! Imao je druga, njegovo ALTER EGO - produženu ruku, treće oko, prijatelja čuvara detinjih tajni, saputnika u poslednjem vagonu. Ime mu je bilo Dimitrije, ali cela Podbara ga je zvala Dima. I Dima je bio moj brat, tako sam bio odlučio. Njih dvojica su imali  specifičan tomsojerovsko-haklberofinski odnos. Moj Ljuba je bio visok, tanak, brz i okretan, imao je talasastu kosu do ramena i tetovirane inicijale na levoj podlaktici. Dima, kao ordonans, kao štitonoša mog Don Kihota, crn, izražene vilice, već tada jake brade, niskog rasta, temeljnog stava, sa prkosom u očima, sav u čvorovima pre nego mišićima. Odmah su izrodili komp, jednoglasje, čuvali su leđa jedan drugom. Znali su gde je ko od njih tanak a gde dubok, gde je širok a gde plitak, kad spava i gde sanja. Združili su kusur iz džepova i svaki po šesnaest. Drčnih šesnaest. Obojica su znali naizust sastav Liverpula sa sve Kigenom na čelu, mahali su crveno-belom zastavom Vojvodine kroz dim pubertetskog poroka, voleli su Brus Lija i pravili čake, i voleli su obojica jednu Milicu. Mirisala je na jorgovan. Ja je nisam voleo, nekako sam osećao da nije za naše društvo, nije znala čak ni navalni red holandske reprezentacije. Dima je bio odžačarev sin, večito zasukanih rukava, ogaravljenog čela verovatno od poljupca umornog i brižnog oca. Dan je provodio na biciklu, narandžastom Pony-ju. U prolazu mi je uvek prvi mahnuo i tim činom me pravio važnim u društvu vršnjaka, svi su mi zavideli. Nekako potajno, Dima je nama klikerašima bio idol, i svi smo voleli Vojvodinu zbog Ljube i njega. Dobro de, ja sam imao olakšavajuću okolnost jer sam tu vrstu počasti već bio dobio od oca u nasleđe. Išli smo na utakmice redovno, tačno se znalo gde je čije mesto na tribini malog Istoka. I repertoar navijačkih pesama smo znali svi od reda naizust. Pevali smo u horu dok je Sava iz svetosavske ulice mlatarao onim crveno-belim oblakom do iznemoglosti.

Ali, to je sve kod mojih roditelja prolazilo dok je u pitanju bilo domaće prvenstvo. Sada, kada je dolazio veliki AEK, kada se očekivala evropska utakmica, kada sam po prvi put umesto obične u vazduhu imao utisak da osećam barutnu prašinu – imao sam zabranu. Moj veliki brat od svih šesnaest godina je garantovao mojim roditeljima za mene. Kako mu je to pošlo za rukom i danas mi nije jasno, tek na malom Istoku tog ranog septembra sam ponosno stajao između brata Ljube i „brata“ Dime. To su bila ona trula vremena kada je naša Vojvodina igrala svoje utakmice u večernjem terminu, ona vremena kada još nikom nije padalo na pamet da poseče reflektore kao da je u pitanju drvored Platana u Futoškoj ulici. To veče je prvi put upaljena ona sporadična rasveta po obodu krova na zapadnoj tribini. Od tog bleska u prvi mah nisam razaznao zašto pred početak utakmice dok su se igrači zagrevali,  masa na dubke ispunjenom zapadu počela da se komeša na sporadičnim mestima. Odgovor je stigao ubrzo, rezervni igrači AEK-a su u publiku bacali lopte sa obeležjima njihovog kluba. Žuta lopta sa dvoglavim vizantijskim crnim orlom. Bila je prava lepotica, i moj Ljuba je uhvatio jednu, pružio u ruke Dimitriju i nastavio da urla pružajući podršku Svilaru i društvu. Kulminiralo je u momentu kada su istrčavali na teren, srce mi je bilo u petama, imao sam utisak da nas je bar pola miliona bilo na tribinama, ni jedan manje! Svi smo skakali, pevali, poletele su prve rolne sa papirom a Sava je njihao onaj grudobran velik kao pola Fruške gore. Svi smo bili u transu, nošeni nabojem nisam primetio da u tom koloritu nije bilo Dimitrija. Okretao sam se tražeći ga pogledom. Sedeo je na onoj drvenoj klupi od tri uzdužne i dve poprečne letve što su krezubavo bile prostrte po tribini Istoka. Sedeo je zarivene glave u kolena, u rukama je čvrsto držao onu loptu što mu je moj brat samo koji minut pre ćušnuo u naručje. Bio sam iznenađen, zgranut, zaprepašćen. Pitao sam Ljubu da li se varam ili to Dima plače. Nisam se varao, Dima je plakao celu utakmicu. To veče nije navijao sa nama, a ja sam osećao da odrastam, da se nešto veliko dešava. Možda se varam, ali kao da sam Dimitrija od te večeri viđao ređe. Povukao se u dubinu tek stasale promisli koju ja tada nisam poznavao. Bio sam još dete, a on – Dima, moj Ljuba i njihova Milica više nisu. Podbarom je sve ređe prolazio onaj narandžasti bicikl, sve ređe se oglašavalo zvonce prilikom nadolazaka. Na Oficircu se igrao picigen i nožni tenis bez njega, nije ga više bilo na stadionu o utakmicama, nije ga više bilo ni na usnama u pričama mog brata.

Mnogo, ali baš mnogo godina kasnije, ovog leta kada u ovim godinama više ne postoje patrljci i bakšiši od života susreo sam se sa odgovorima iz moje detinje znatiželje. Da li je bolelo, ne znam, ali me je zateklo nespremnog, nesigurnog, još musavog i nezrelog.

Zatekao sam se ovog leta kao i nebrojeno prethodnih na moru. Našem moru, u Grčkoj. I kao već rutiner pater familie, pustih moje potomstvo pojačano najdražom ženom na svetu kao prethodnicu na plažu. Ostah da popijem pivo na miru, dobro – dva. Manirom iskusnog nosača natovarih na ramena ležaljke, oko vrata stavih peškire, ispod levog pazuha uzeh dušek, a desnog časopise i novine. U jednoj ruci sam nosio stolicu na rasklapanje a u drugoj rekete za plažu. Gde sam smestio maske, lopticu i peraja nemam pojma, ali bilo je sve na broju. Navrh nosa tamni cvikeri, u ušima slušalice, u slušalicama Talking Heads i zaglušujićih „Road to nowhere“...  Rutina. U tom hodu sigurnog koraka u momentu kada sam u mislima prebirao sve ono što je bilo potrebno kako bi odmor priveli kraju ispred mene je iskočio dežmekasti pedesetogodišnjak. Lokalac, videlo se po manirima i načinu kako je gestikulirao rukama. S obzirom na to da sam imao slušalice u ušima a ruke su mi bile zauzete svim onim letnjim rekvizitima, okrenuh se u pravcu mog automobila koji je bio parkiran desetinu koraka iza mene. Mislio sam da je bio nekom na smetnji, ali nije. Onaj sedi, preplanuli, proćelavi je i dalje mlatarao rukama, David Burn je bio preglasan u mojim ušima da bih razanao o čemu govori. Počeo je da me grli, naizmence privlači i odguruje iz zagrljaja neskidajući obe ruke sa mojih ramena. Ništa mi nije bilo jasno, faktor iznenađenja je bio isuviše veliki i svakako njegov saveznik. Tada je posegao za mojim slušalicama, samo ih je strgao iz mojih ušiju. Moj osmeh je bivao sve veći onog momenta kada je skinuo sunčane naočari sa očiju.

- Mali, mali da li je moguće – mene su tako jedno kratko vreme zvala samo dva čoveka, - da li je moguće da si to ti?

- Pričao je srpski sa  naglaskom, zadnjenepčani suglasnici su ga odavali... Nisam stigao da reagujem, oči su me izdale, ispred mene je stajao Dimitris iz Thesolonikija, onaj isti Dimitrije sa asfalta novosadske Podbare onih davno potrošenih i ušuškanih godina. Razdužih se sa stvarima kod ostatka familije i odem sa Dimitrisom na piće. Naravno, u njegov lokal na samoj plaži. Gledao sam ga netremice a on je neprestano pričao, kao da se samo dugo nismo videli. Na pitanje šta ima novo, grohotom sam se nasmejao. Počeo sam da mu ređam kako su me moj Ljuba i on napustili, kako su me naterali da sam porastem, da sam idem na utakmice... kao da se dugo nismo videli, kao...samo jedan čitav život. Onda sam gotovo čitav sat slušao priču o američkoj šestoj floti u egejskom moru te davne devetsto četrdeset i pete i pogromu grčke dece u nametnutom građanskom ratu. Dimitrisov otac se begom preko granice spasao raskusurivanja interesnih sfera amersko-ruske bratije. Voz je stao u Novom Sadu a on je gladan izašao po zalogaj, dva. Tu je i ostao, u nekom prihvatnom kampu naši tadašnji crveni su mu dali ćebe i cepanicu da stavi pod glavu. Na kazanu je upoznao uplašene oči jedne Joane koja mu je vrlo brzo rodila kćer. Nemaština, teški uslovi za život su dete učinili bolešljivom. Umrla je početkom jedne zime dok joj roditelji nisu još pošteno otresli grčko blato sa cipela. Dugo je Joana patila za ćerkom, i kada je već izgubila svaku nadu rodio se Vasilis a posle dve godine i Dimitris na dan Svetog Dimitrija po gregorijanskom kalendaru. Deca su rasla sa nama, novosadskim starosedeocima. Bili smo isti, a ispostavilo se ni nalik. Dimitrije je taj dan kada smo sa AEK-om u Novom Sadu odigrali mršavih nula-nula dočekao svoj trenutak nacionalne spoznaje. Ta bujica osećanja za jednog dečaka je bila prevelika. Dimitrije je plakao sa loptom u rukama i crnim dvoglavim vizantijskim orlom na njoj. Za kratko vreme je stasao za vojsku, i nekako se baš potrefilo da je tadašnja vlada premijera Abdreasa Papandreua proglasila aboliciju za sve Grke koji su se ne svojom voljom našli u rasejanju. Vasilis ili Vasa po podbarski i Dimitris ili moj Dima su se prvim vozom uputili put Soluna. Vojsku su služili na nekom udaljenom ostrvu, ni blizu romantičnom kao u filmu. Potom su upisali fakultete. I dok su mnogi grčki studenti studirali u Novom Sadu i Beogradu, dvojica rođenih Novosađana su grejali klupe solunske visoke škole za fizičku kulturu iz inata. Dimitrije je po završetku studija završio opet u nekom zapećku od grčke ruralije. Zagledao se u meštanku Androniki čiju je ruku isprosio od lokalnog bačvara. Danas imaju dva sina, tri kuće, konobu na obali i pregršt dugova. Dimitrije ima i uspomena, pitao me je za Ljubu, za Milicu dajući odmah i odgovore koji su slavili njenu lepotu. Rekoh mu da je dobro, da sam čuo da je u Milanu da se posle manekenske karijere bogato udala za nekog žabara, da je oronula i da ponekad svrati u Novi Sad u srebrnoj Alfi. Sve sam ga slagao, a kako sam mogao da kažem da radi u jednoj pekari, da prodaje burek i perece, da je razvedena i da još uvek pleni poglede.

Nerado sam ušao u Dimitrisovu konobu, bila je okićena crno belim krpama. Znao sam da pripadaju bratstvu Paoka i ovih naših jadnika. Osećao sam nelagodu, kao u tuđem gnezdu, molio sam ga da me shvati. Insistirao je da zajedno gledamo utakmicu Ajax – Paok, da ponovo zajedno osetimo tu strast. Rekoh mu da je moje srce na strani Paoka, ali da od mene nikako ne može da očekuje da sedim ispod ogromne zastave njihovog bratskog kluba, toliko jeftin nisam.

- Šta imaš od Suvenira Vojvodine kod sebe? – upitao je.

- Zastavicu u automobilu i godišnju kartu za zapad. - rekoh.

- Donesi, samo brzo... - rekao je već nervozno.

Dok sam išao ka kolima pitao sam se šta je smislio, kako će pomiriti nepomirljivo u meni. Po povratku  zatekao me je pun lokal. Dima im je nešto govorio na grčkom okrećući se u mom pravcu, potom su me pojedinci tapšali i stiskali ruku. Već u narednom trenutku niko nije obraćao pažnju na mene. Dima je zatražio moju godišnju klupsku propusnicu za naš stadion. Bio je ozaren kada je video da je tek istekla.

- Ovo ti više ne treba?- pitao je.

- Pa ne, istekla je. - već se počeh opraštati od iste.

- Zato treba meni. - i odlučno heftalicom prikuca na sred centra grba njihove bratije. Zastavicu je okačio o šank.

- Sada je bolje? - pitao je

- Jeste, Dimitris sada je mnogo bolje. Kao da je juče bilo, eto oprostiću ti onih 2:1 za Aek u revanšu u Atini.

- Zar se toga još sećaš?

- Naravno da se sećam, kada je Ličke dao gol za nas ponadao sam se i drugom.

Po dolasku u Novi Sad Ljubi sam ispričao kako sam Dimu sreo u Grčkoj. Moj brat je davno negde izgubio Petra Pana.

- O čemu sta pričali? - Pitao me je nezainteresovano.

- O fudbalu, o fudbalu budalo jedna!!!

Mora da se femkao, jer je u tom trenutku navlačio rukav od košulje preko onih inicijala na levoj podlaktici.

Kako sam mogao da mu kažem da je tokom mog odrstanja dugo bila i moja žudnja, da bih joj danas oprostio ako još uvek ne zna navalni red holandske reprezentacije iz sedamdeset četvrte.